Ulomak Ecce homo !


 

                                                                                            Šesta slika


 

       Predvorje hrama. Desno vode otvorena vrata u hram i svetište. Po žutim, nemirnim sjenama, koje odanle ližu u predvorje, vidi se, da u svetištu gore voštane svijeće. Pun je dan i te se plamsave sjene čudno bore sa svjetlošću dana, koji kroz otvorene staklene dveri u pozadini provaljuje na scenu. - U sredini predvorja, sva skvrčena u očaju molitve leži.

MAJKA. Teškom se kretnjom diže na koljena. Pruža ruke prema svetištu i zavapi : Gospode Bože ! - Umukla sma načas. Strah pred tobom gušio je moj govor, i ja sam klonula pod težinom svog grijeha ! - - A ipak ime veza među nama. Jedan zajednički očaj roditelja... Oče Bože !... Naša djeca... naša djeca ! Tvoj sin i moja kći ! Umiru... Vuku jedno drugo u propast, jer smo ih u prevelikoj ljepoti dali svijetu... Al moj je grijeh i tvoj grijeh. - - Jest, tvoj će sin visjeti na križu zbog moje laži. Jer sam rekla Judi, da je Isus Mariju glasom ljubavnika pozvao na goru maslinsku... Ja sam lagala. - - - Al pravi njegov ubojica si ti ! Ti – ti sam !... U svetim knjigama piše, kako si odlučio, da svoje rođeno dijete žrtvuješ za izabrani narod... Oh - - nepojmljiv je otac, koji stvara sina u užasnoj namjeri, da mu jednom bude ruglo svjetini i da svrši kao razbojnik na križu. - - I znaj – ti si me nagnao u taj neshvatljivi zločin, zbog kojeg umire tvoj nesretni sin. I zati skini s mene grozotu svog osvetničkog lika... smiluj mi se !... Za zadnjih se riječi tiho došuljao.

 

JUDA u predvorje. Mrk je i začudno miran : Što radiš tu, majko ?

MAJKA se naglo okrene i vrisne ko luda : Jao - - - opet sablasti ! Pusti me – pusti ! I u divljem strahu bježi napolje. Odstupi, Sotono... Sotono !... Nestane kroz dveri.

JUDA za se : Sotona... Sotona... ? Možda... Sjedne na stube, što vode dverima, i zuri pred sebe. Na pragu se pokaže

MARIJA naslonila se u vratnice i gleda ga. Iza stanke : Juda !

JUDA osjeća, da je ona. Ne obazre se : Što želiš ?

MARIJA : Ja tebe tražim.

JUDA : Mene ? - Ubojicu Judu iz Kariota ?

MARIJA : Ubojicu Judu iz Kariota.

JUDA : Ti znaš, da sam ga ja izdao ?

MARIJA : Znam.

JUDA : Kako čudno je to, da ljudi bježe od lijepe i žive vatre, a prilaze garištima.

MARIJA još uvijek kod dveri : Juda, čuj me ! Sjećam se onog dana, kad je rabi Isus iz ovog predvorja bičem izagnao trgovce. - - A danas i ja činim iz hrama oca njegova kuću trgovačku...

JUDA : Što želiš ?

MARIJA : Došla sam, da se pogađam s tobom.

JUDA : Za što ?

MARIJA : Za život rabijev.

JUDA : Što mi nuđaš ?

MARIJA uvjerena, da će Juda prihvatiti : Sebe.

JUDA se prvi puta okrene k njoj. Tužno : Marija Magdalena – zašto si i drugom svom vrereniku nevjerna ?

MARIJA zapanjena : Tu ne primaš ucjenu ?

JUDA : Ne. Rabi mora umrijeti. - Ima stvari koje su veće od nas... Sad je prekasno.

MARIJA je izgubila svoj mir : Zar je tvoja ljubav bila laž, Juda ?

JUDA : Možda. Ne znam više. Sad je mrtva.

MARIJA se užasne : Mrtva ? On kimne glavom. Ona je ubijena. Traži riječi. I stane se nuđati ko djevojka u lupanaru. Slatkoća njenih riječi guši se gorčinom njena straha. Ne – ne, Juda... Ti si me ljubio... Ljubio si me ljubavlju, koja ne umire preko noći... Ti me ljubiš još i danas... Ta pogledaj me !... Pogledaj šumu moje vatrene kose, takni moje obraze usnama i osjetit ćeš mekoću mjesečeva svijetla nad gorom maslinskom... Juda se zgrozi... Bit ću tvoja, ako spasiš rabija... Dođi – evo ti koraljnih usana judejske ljepotice, o kojoj u Rimu sanjaju ! Evo ti tijela toliko željene žene... Al spasi rabija ! Kas opaža, da Juda ne reagira, sve više zapada u strah... Juda, ti znaš, da sam lijepa... No ti još ne znaš ljepotu moju ispod ove haljine... Hoćeš li, da je zderem sa sebe ? Hoćeš li ?... Učinit ću to za njega... Gledaj ! I sad stoji ona pred njim u divnoj nagosti.

JUDA je gleda. Tužno : Prekasno je, Marija...

MARIJA : Juda – gle, svu tu divotu nuđam ti ja za jednu jedinu riječ. Spasi ga, i ja ga neću više ni pogledati... Reći ću mu, da ode Galileju – daleko od nas... Bit ću ti ženom...

JUDA ide posve k njoj. Zlorado : Tvoj je rabi prorok slatke laži. A rabi Juda – ja – ja sam Mesija užasno oštrovidnih očiju istine. Preuzetnim onim izdajničkim cjelovom razderao sam tajanstvenu koprenu pred rabijevom slikom... I sad ćemo vidjeti, je li on Bog ili čovjek... I ja, i ti... I sav narod izraelski vidjet će istinu...

MARIJA : Ja ne ću da gledam istinu. Ona je ružna.

JUDA gorkim smješkom : Kao i ja, Marija...

MARIJA : Ne znam. Ali ja ne ću da je vidim... Klekne pred njim. Ni ti je nemoj gledati, Juda ! Nemoj ! - Pogledaj radije mene !... Ja sam ljepša od istine. Ljepša !

JUDA : Tako je Nečastivi klečao pred Isusom, kad ga je zaklinjao, da skrene s trnovitog puta, kojim je pošao. Možda je i on bio istog obličja kao i ti. Ljepši od istine... Al mi smo Mesije žilavi, Marija. I zato ti i ja velim : Ostavi me, Sotono ! Marija prigne glavu... Bila si onu noć na gori maslinskoj ?

MARIJA : Bila sam – bila - uz njeg...

JUDA : Vidjela si, kako sam ga poljubio ?

MARIJA : Vidjela sam. I bila sam ljubomorna na tvoje usne.

JUDA je šuteć gleda... Onda veli : Jadnice... i hoće da pođe napolje. Al zastane. Čuje se prigušen žamor naroda. Krista vode na Golgotu. U pozadini, kroz otvorene široke dveri, vidi se pojava Mučenog. Teškim koracima stupa Spasitelj pod bremenom križa. Oko njeg vojnici i narod. Ali sve je tiho... Pred samim dverima sruši se jadni mučenik pod križem. Juda zuri u njeg i čini mu se, da ga opet proganjaju vizije. - - Vojnici sile dalje. Svjetina počne mrmljati. Čuju se prigušeni povici protiv Rima.