Ulomak Dubrovačke trilogije:

 

KNEZ (došao je usred dvorane polako, malijem razvučenijem koracima. Ne obazire se na ostale, koji ga gledaju s raznijem izrazima začuđenja i radoznalosti. Vidi mu se, da je zaokupljen jednom malom, skoro smiješnom stvari. Usne mu se miču i neka vrst posmijeha zatrepti na palim usnama. Kad je došao do Nikše, koji je prestao čitati, pak ga ironički motri očalinom, knez ga pogleda začas, pa se jače nasmije i trese glavom pokazujući na pismo, što drži otvoreno u ruci) : Evo knjige Antuna Sorga iz Pariđa. Našô sam je ! - He !... vale la pena da je prolegaš. - Proprio sad ! - A znaš kako počimlje ? (Smije se tiho u sebi da ga malo kašalj duši) : - Ah !... moja Mara nije se mogla umirit !... imađinaj se ! (Čita knjigu velikom zlatnom loupe, što mu visi ispod plašta) : « Eccellentissimo Signor Principe ! Dragi moj Maro ! A što vas još vrag nije odnio ?!... » (Žamor ; knez se smijucka za sebe pa nastavi dalje čitati) : - pak : ... « Još je dakle Republika živa ! »... eccetera ! Eccetera !... (Sve u staračkome kašljucavome smijehu) : Koji je ono vrag od čovjeka !... (Kao da se nečesa spominje) : Ah !... da ne zaboravim... (Obrćući se prema raznim grupama.) Karloi Tomo... da ! para mi se, došo sam vam napomenut što imate učinit...

ORSAT (bi htio da ga zaustavi, ali)

KNEZ (pogleda ga u čudu, hladno, odsutno, pak nastavlja sveđ jednostavno i naravno) : Lauriston je na Pilam, pa doviknuo Luku priko vrata od grada : « Što odgovara Signorija ? - Hoće li nas puštit kroz grad ? » Luko mu je odgovorio, i dotrčô je u mene...

(Žamor na ulici ; čuju se)

GLASOVI: Neka ih puštu !... što su zaspali ?!

KNEZ (šmrknuo tabaka, pak pomno očistio bijeli « jabot » i plašt, da ne ostane ni zrnca. Zatim nastavlja kašljucavo, ali uvjek prostodušno) : Zato sam promislio da se obučem i da vam dođem rijet...

LUCO (Sabu, na strani) : Veramente mogo je ostat doma !

SABO (polako Antunu posprdno) : « Više valja kabanica »...

ANTUN (Sabu u smijehu) : « Nego Tinto i granica » Ha ! Ha ! Ha !...

ORSAT (koji se trese kao u groznici jeda) : Ma ti nećeš, kneže, tako - sad!...

KNEZ (k. g., ne razumijevajući ga) : Ma što ti dohodi sa svijem vama... in gran pompa... a Tomo i Karlo pôće na Pile, rijet mu : da mi protestavamo - da smo neutrali - a utoliko - neka prođu ?...

KARLO, TOMO : Spravni smo !

KNEZ (k. g.) Rekô sam, kad se uputite, neka podignu barjak isprid Sv. Vlaha : a okolo njega zduri i sodati...

NIKŠA (porugljivo a tiho Matu) : Oh ! Che bella festa !... Oh ! Che bella festa !

MATO (isto tako Nikši) : Ne manjkaju nego lumini !

KNEZ (poklonivši se polako na lijevu i na desnu) : A sad... Eccellentissimi... dođite sa mnom !... Valja da Lauriston vidi s kijem ima posla ! - (prijašnjijem smiješkom) – A kad prođu, odgovorit ću Antunu (smiješeći se za sebe) : Koje je onon spirit ! He ! He ! - « Živi smo i vrag nas još nije odnio! » (Obrće se da se uputi i opet se pokloni, ali još dublje svijem gosparima) : Gospari moji !... (Ide put vrata. Svi mu se klanjaju.)

ORSAT (koga su sve do sada mirili njegovi najbliži prijatelji, zaleti se u jedan mah i zatvorivši velika bijela vrata, stavi se ispred njih, tvrd, velik, kao Orlando, lice u lice knezu) : Ne !...

SVI (s najrazličitijim čuvstvima u jednoj riječi) : Orsate !

ĐIVO (velikim glasom, regbi navalit će na Orsata) : Pušti ga !...

ORSAT (nepomičan, slavan kao sv. Mihajlo na pragu raja, prezvučnim strašnim glasom) : Ne ! - Ovo je kuća moja ! - Ovo su vrata moja ! - Tu sam gospar ja !

KNEZ (drhtav, skoro prestrašen, ali ne bez neke jadne veličine) : Orsate ! - Tvoj sam knez ! - -

ORSAT (u neizrecivoj tuzi) : I zato jer si moj knez, eto me - - - na koljena pred tobom ! (Doleti do njega i baci mu se na koljena.)