Boris Senker
                                                                           

                                                                         NASTOJANJA PARIŠKOGA KRUGA
 


U ovom će priopćenju, ukratko i uglavnom na temelju elektronske prepiske i pretraživanja Interneta, biti riječi o nastojanjima manjega kruga ljudi u Parizu da francuskoj i svekolikoj frankofonoj akademskoj, književnoj i kazališnoj publici predstave, između ostalih, i hrvatske dramatičare.
       Evo, ponajprije imena ljudi koji čine, kako ga ovdje posve neformalno nazivam – ali neki su od njih taj naziv i rado prihvatili – Pariški krug.
       Tu su, ponajprije, profesori na slavističkim studijima Sveučilišta Pariz IV-Sorbona Paul-Louis Thomas i Sava Anđelković, koji su zajednički organizirali nekolicinu simpozija na kroatističke i južnoslavenske teme, a u sklopu nastave jezika upriličili niz studentskih izvedbi dramskih tekstova na južnoslavenskim jezicima koje proučavaju i podučavaju.
       Potom redatelj Miloš Lazin, koji izrađuje bibliografiju objavljenih i neobjavljenih prijevoda južnoslavenskih dramskih tekstova na francuski te nastoji zainteresirati kazališta i nakladnike za njih, a pokušava ih i sam dovesti do pozornice.
      Neobičan entuzijast Nicolas Raljević, koji začuđujućim tempom prevodi dramske tekstove na francuski – prijevodi su mu dostupni na Internetu – a pokrenuo je i vlastiti nakladničku kuću.
       Napokon, mladi Yves-Alexandre Tripković, također prevoditelj, redatelj i nakladnik.
       Počet ću sa stručnim i znanstvenim skupovima na Sveučilištu Pariz IV-Sorbona i s njihovim organizatorima.
     Prisutan u francuskom akademskom životu od sredine 1970-ih godina, slavist Paul-Louis Thomas (r. 1954)
1 sveučilišni je profesor na 13. odsjeku Sveučilišta Pariz IV-Sorbona od godine 1991. Diplomirao je rusistiku na Sveučilištu Paris VIII te bio lektor francuskoga jezika u Ivanovu, Moskvi, Temišvaru i Beogradu. Koristio je te boravke na istoku Europe prije svega radi upoznavanja prvo s ruskim jezikom potom i s južnoslavenskim jezicima, napose govorima Niša i okolice, preusmjerivši se tako sa svoje prvotne uže specijalizacije na područje koje se službeno, u nastavnom programu 13. odsjeka, sada zove: Bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski (BCHS) jezik i književnosti (Langue et littératures bosniaques, croates, monténégrines et serbes [BCMS]). Dakle, jezik je jedan, BCHS – Thomas je i suautor njegove gramatike2 – a književnosti su četiri, ali nije ovdje mjesto niti sam ja kompetentan za pokretanje rasprave o utemeljenosti ili neutemeljenosti takve kompromisne formulacije.
       Sava Anđelković (Sava Marc Andjelkovic, r. 1948)
3 diplomirao je jugoslavistiku u Beogradu, glumio u kazalištu i na filmu, a od 1994. do nedavnoga umirovljenja bio je lektor i predavač također na 13. odsjeku Sveučilišta Pariz IV-Sorbona. Posebno se bavio komediografijom Jovana Sterije Poipovića, o kojemu je i objavio dvije knjige4, te surađivao s Thomasom na organizaciji simpozija o kojima će ovdje biti riječi, kao i na simpozijima o Steriji, Meši Selimoviću i Petru Petroviću Njegošu, kojima se ovdje neću baviti. Od dolaska na Sveučilište, pri Odsjeku je uz Thomasovu potporu vodio Srpsko-hrvatsko kazalište Atelje (l'Atelier théâtre de serbo-croate), kojemu je poslije u zagradi dodana i onaj BCHS - BCMS akronim i u kojemu su studenti uglavnom druge godine studija jezik(e) usvajali nastupajući u izvedbama dramskih i pjesničkih tekstova bosanskih, crnogorskih, hrvatskih i srpskih autora. S radom toga fakultetskog kazališta srpsku je čitateljsku publiku upoznao monografijom objavljenom u njegovu rodnom gradu5.
       Najambiciozniji zajednički projekt Paul-Louisa Thomasa i Save Anđelkovića bio je niz simpozija na temu Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori
6. Bilo je zamišljeno, ali ta se zamisao nije dokraja ostvarila, da se prvi i posljednji skup održe u Parizu, a između toga po jedan u svakoj od država iz naslova. Prvi je skup tako i održan u Parizu, zbornik s izvornim tekstovima objavljen u Novom Sadu, a s prijevodima na francuski u Parizu7. U uvodniku prvom zborniku, pod naslovom Razumno je razumeti se i razumeti, Sava Anđelković napisao je, između ostaloga, i ovo:
       Simpozijum sa temom „Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori“ održan je 14. i 15. novembra 2003. u Parizu […]. Ideju su podržali francusko Ministarstvo prosvete, Naučni savet Univerziteta Parzi IV-Sorbona, Doktorska škola istog Univerziteta, kao i sorbonski centar za istraživanja slovenskih književnosti i civilizacija.
       Lista 40 potencijalnih i kontaktiranih pozorišnih teoretičara i praktičara – univerzitetskih predavača, teatrologa, pozorišnih recenzenata, urednika u izdavačkim kućama i periodici (21 iz eks-jugoslavenskih država, 17 iz Evrope i 2 iz SAD) svela se na po četiri zastupnika iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne Gore, Francuske, kao i na jednog iz SAD). Pored „prostorne“ uravnoteženosti, vodilo se računa i o različitoj generacijskoj pripadnosti zastupljenih izlagača.
       Referenti su se bili obvezali da pripreme referate na francuskom ili engleskom jeziku, kao i na jednom od jezika koji su nastali iz srpskohrvatskog. […] Pre početka rada Simpozijuma većina referenata izrazila je želju da govori na materinjem jeziku , što je prihvaćeno […].
       Pošto do ovog skupa nigde nije održan sličan simpozijum, i kako je jedan od ciljeva pariskog susreta bio da se poznavaoci nekadašnjeg dramskog opusa i najsavremenije dramske situacije iz novonastalih i novoimenovanih država, međusobno čuju i razmene informacije, njihova želja da se izraze na svom jeziku, a ne na jednom od službenih jezika ovog skupa, sve radi boljeg međusobnog  razumevanja, bila je sasvim opravdana.
8
      Tekstove je u oba izdanja zbornika – i novosadskom, i pariškom – objavilo devet sudionica i osam sudionika. Uvodno predavanje održao je Naum Panovski, redatelj koji se iz Makedonije iselio u Sjedinjene Države, a završno kazališna kritičarka Irène Sadowska-Guillon. O hrvatskoj je dramskoj književnosti, osim u tim dvama predavanjima, bilo riječi u još pet priopćenja. Tako je Sibila Petlevski govorila o malim formama u novoj hrvatskoj drami, Sanja Nikčević o monodrami Slike Marijine Lydije Scheuermann-Hodak i ratnim temama, Nataša Govedić usporedila je dramske tekstove Ivane Sajko i Biljane Srbljanović, autorica koje su izvođene izvan granica svojih zemalja, Anđelković je u tekstu o prostoru u ratnim dramama govorio i o Šovagovićevu Cigli, Šnajderovu Zmijinu svlaku te Šodanovoj Zaštićenoj zoni, a ja o smrti u suvremenoj hrvatskoj drami. Sva su objavljena priopćenja, bez obzira na zemlje iz kojih su autorice i autori dolazili i nacionalne dramske književnosti o kojima su govorili, bila razvrstana u tri tematska bloka: Nasleđe i faktografski otisak savremenog, Rat i dramaturgija rata te Dramsko pismo danas – autori u okruženju, drame kao refleks okruženja.
      II međunarodni simpozijum o dramskom tekstu danas, kako glasi i naslov predgovora koji su supotpisali crnogorska redateljica, dramatičarka i profesorica  Radmila Vojvodić te Savo Anđelković, održan je u Podgorici, 14. i 15. listopada 2004, a zbornik, s ukupno dvanaest tiskanih priopćenja, objavljen je sljedeće godine u istom gradu.
9 I u predgovoru i u organizaciji zbornika razvidi se manje, recimo tako, integracionističkih nakana negoli u predgovoru i organizaciji zbornika pariškoga skupa. Vojvodić i Anđelković ovako komentiraju crnogorski skup:
       Ako je I Međunarodni simpozijum univerzitetskih predavača, teatrologa i pozorišnih kritičara na temu „Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori“ […] ispunio zadaću uspostavljanja ponovnog dijaloga između dramskih književnosti nekad jedinstvenog lingvističkog sistema srpskohrvatskog jezika, nastavkom u Podgorici […] potvrdio je ponovno uspostavljeni dijalog kao svrsishodan i višestruko dragocjen.
       Bilo bi, dakako, pretenciozno zaključivati da su se ovakve dvije tribine pokazale i naročito podsticajnima za nova teatrološka istraživanja i pisanja, te za nova dramska pisanja (ostavimo takvoj, eventualnoj, kvalifikaciji prostora nakon trećeg, zagrebačkog susreta, planiranog za decembar 2005, zašto ne), ali je važno istaći da je, i među učesnicima i među aktivnim auditorijumom Simpozija, ostalo saglasje da je ovakav teatrološki projekat donio dobru formulu za prezentiranje savremenog dramskog stvaralaštva i da ostvaruje evidentan podsticaj na razmjenu i čitanje nove drame – kako za međuteatarsku saradnju, u svrhu publikovanja i ponude za scensko izvođenje, tako i kao svojevrsna promocija savremene drame za prevođenje na druge jezike.
10
       Uvodno je predavanje održala prevoditeljica Mireille Robin, a završno redatelj Miloš Lazin, o kojemu će poslije biti više riječi. Po dva objavljena priopćenja našla su se u nacionalnim blokovima Bosanskohercegovačka drama i Hrvatska drama, četiri u skupnom bloku Srpska i crnogorska drama te još dva u jedinom – i problematično naslovljenom – nadnacionalnom bloku Zapadnobalkanska drama srpskohrvatskog govornog područja. U hrvatskom je bloku Darko Lukić govorio o problemu prevođenja i razumijevanja lokalnih specifičnih problema na primjeru nekoliko drama Ivana Vidića, a ja o velikom svjetskom kazalištu u dnevnoj sobi na primjerima drama Dom od kiše Pava Marinkovića i Veliki bijeli zec Ivana Vidića. Mirelle Robin, Sava Anđelković, Miloš Lazin i Tanja Miletić-Oručević, koji su se pozabavili zapadnobalkanskom dramom srpskohrvatskog govornog područja, dotaknuli su se, naravno, i hrvatskih autora, napose Slobodana Šnajdera pa Filipa Šovagovića, Mire Gavrana i Ivane Sajko.
      Trećemu je skupu domaćin, i to preko reda, bio Odsjek za komparativnu književnost Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, a suorganizatori Knjižnica i čitaonica Bogdana Ogrizovića iz Zagreba i Université Paris IV-Sorbonne. Od devet sudionika i šest sudionica, petero je bilo iz Hrvatske, četvero iz Bosne i Hercegovine, četvorica iz Francuske te po jedan iz Crne Gore i Sjedinjenih Država. Iz Srbije se nitko nije odazvao, a već je i u Podgoricu došao samo jedan sudionik iz Beograda, Gorčin Stojanović. Uvodnih i završnih predavanja nije bilo, nije bilo ni podjele u tematske ili nacionalne blokove. Radili smo kao nepodijeljen skup, u središtu su rasprava bili govor drame i govor glume, a zbornik s tekstovima objavljen je 2007.
11 Uvodnike smo napisali Paul-Louis Thomas i ja. Thomas se, pod naslovom Pariz – Podgorica – Zagreb, osvrnuo na sva tri dotad održana skupa, ponovio teze iz prvoga, Anđelkovićeva uvodnika, dodatno opravdao izostanak rasprava o slovenskoj i makedonskoj drami ocjenom da slovenski i makedonski, iako su bliski „našim jezicima“, ne mogu biti jednako razumljivi govornicima i studentima bosanskoga, hrvatskoga i srpskoga ni pri izlaganju, ni pri čitanju.12 Pojasnio je i dvije glavne namjere tog niza simpozija. Prva je namjera bila, što je već rečeno, obnova prekinute komunikacije, a druga da se usporedi nedavna dramska (ne i kazališna) produkcija spomenutih prostora. Za autore koji su bili afirmirani prije raspada Jugoslavije, radilo se o usporedbi prethodnog dramskog opusa, dramskog rada tijekom rata i u postkonfliktnom razdoblju: u kojoj mjeri njihovi tekstovi dopuštaju sagledavanje buđenja nacionalizma […], jesu li uopće, i iz kakve vizure, pristupili nacionalnim mitovima i problematici nacionalizma? Za mlađe autore koji su počeli pisati u vrijeme raspada Jugoslavije, nastojali smo istražiti koliko su sukobi i ratna politika obilježili njihovu poziciju u odnosu prema prethodnom dramskom korpusu kolega, koje su to zajedničke odlike, razlike ili odstupanja?13
       Ja sam pak u uvodniku Treći međunarodni simpozij o dramskom tekstu danas napisao da je nakon niza održanih simpozija – tekst je pisan nakon već održana četvrtoga, sarajevskog susreta – činjenica da je obnova prekinutoga međunacionalnog dijaloga moguća izgubila je draž novoga te da to je dobro ne toliko zbog toga što je i taj obnovljeni dijalog još jedna u nizu potvrda o prihvaćanju realnosti, uzajamnom uvažavanju i normalizaciji susjedskih odnosa koliko zbog toga što sama činjenica da je dijalog obnovljen više nije dostatna isprika za njegovo odvijanje. Nakon ovih susreta, naime, nitko više ne može ni ne smije reći: Ma, nije važno o čemu razgovaramo! Važno je da se (ponovno) razgovara!  Vrijednost će, nastavio sam, imati ne puka činjenica da razgovaramo nego činjenice o kojima razgovaramo i kompetencija kojom o njima razgovaramo.14
       Dakako, hrvatska je drama u Zagrebu bila zastupljenija nego u Parizu i Podgorici. Lada Čale Feldman izlagala je o dvjema stranim dramatizacijama ključnih događaja u životu Oscara Wildea i o jednoj hrvatskoj drami, Dandy, san glavosječke noći, u kojoj se Wilde uvodi u dramski svijet svoje Salome. Darko Lukić problematizirao je ženski pogled na mušku stvar, odnosno viđenje rata u dramama hrvatskih autorica Lade Kaštelan, Lydije Scheuermann-Hodak i Nine Nuić-Mitrović te duodrami Olga i Lina Pavla Pavličića. Sanja Nikčević govorila je o povratku političke drame na primjeru teksta Kako ubiti predsjednika Mire Gavrana, a Sibila Petlevski o novoj glumi u hrvatskom kazalištu. Ja sam usporedio dvije drame s glumicama kao glavnim likovima: Nevjestu od vjetra Slobodana Šnajdera i Karolinu Nojber Nebojše Romčevića. Govoreći o didaskalijama u suvremenim dramama s cijeloga BCHS područja, Sava Anđelković osvrnuo se i na Šnajdera, Gavrana, Ivanu Sajko, Filipa Šovagovića te Miljenka Jergovića. U kratkom priopćenju o kliničkoj smrti hrvatske drame u francuskoj dramskoj klinici, Yves-Alexandre Tripković iznio je poražavajuće podatke o (ne)izvođenju i (ne)objavljivanju hrvatskih dramskih tekstova u Francuskoj od 1998. do 2006.
       Posljednji skup, a nije trebao biti posljednji, održan je u Sarajevu, 15. i 16. prosinca 2006. Pet sudionica i jedanaest sudionika, od kojih je petero bilo iz Bosne i Hercegovine, po četvero iz Francuske i Hrvatske te po jedan iz Crne Gore, Makedonije i Srbije, bavilo se pitanjem vremena u suvremenim dramskim tekstovima, zbornik s priopćenjima objavljen je 2010,
15 a iscrpan i obuhvatan teorijski uvod o dramskom kronotopu dao je Dževad Karahasan.16
      Zaključujući niz, koji je prema usmenim i neslužbenim obrazloženjima prekinut zbog toga što francuski organizatori nisu uspjeli naći partnera u Srbiji, Almir Bašović mogao je u uvodniku Četvrti međunarodni simpozij o dramskom tekstu danas. Od Pariza do Sarajeva ustvrditi:
      Ako su barem u početku ovi susreti i razgovori o dramskom tekstu danas na prostorima Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije služili za uspostavu dijaloga ili obnavljanje pokidanih veza među kulturnim sredinama, u vezi s ovim posljednjim, sarajevskim skupom moglo bi se reći da je to već bio razgovor starih znanaca i sugovornika, kolegica i kolega koji su na ovom simpoziju nastavili svoje ranije započete razgovore o drami na ovim prostorima, o čemu svjedoči i to što korpus u pojedinim tekstovima čine i drame autora koji su u međuvremenu, upravo zahvaljujući prethodnim simpozijima, otkriveni i u drugim sredinama.
17
       Što se hrvatske drame tiče, bila je više nego dobro zastupljena. Darko Lukić govorio je o Krovnoj udruzi Ante Tomića i Ivice Ivaniševića, Jelena Lužina o vremenu u Šnajderovim dramama, posebice u drami o Josipu Brozu Titu Kosti u kamenu, a Muhamed Dželilović primijenio je svoje razlikovanje televizijskoga vremena i vremena u drami na Lukićev tekst Važno je biti pozitivan. U nekolicinu drama koje, razbijajući prevladavajuću šutnju, progovaraju o ratu i ratnim traumama, Nataša Govedić uvrstila je i Ničijeg sina Mate Matišića, među 13 tekstova na BCHS jeziku18 iz kojih je Paul-Louis Thomas citirao primjerne glagolske oblike u didaskalijama našli su se i Žena-bomba Ivane Sajko, Zmijin svlak Slobodana Šnajdera te Cigla Filipa Šovagovića, a Sava Anđelković pokazao je kako nastaju vremenske pukotine kako pak kompresije vremena i u dramama Prije sna Lade Kaštelan te Žena-bomba. Napokon, Yves-Alexandre Tripković bavio se vremenskim labirintom u trilogiji Zero Milka Valenta, a Gordana Muzaferija poigravanjem vremenom u komediji Sve o Muškarcima Mire Gavrana.
       Kad je o imenima riječ, moglo bi se reći da ovaj niz od četiri skupa nije donio nikakvih iznenađenja, da nije proveo nikakvo prevrednovanje svih vrijednosti. Šnajder je bio i ostao dramatičar o kojemu se izvan Hrvatske i prije i poslije 1990-ih najviše govorilo. Nešto su veću pozornost teatrologa i kritičara privukli tekstovi Mire Gavrana, Ivane Sajko i Filipa Šovagovića, nešto manju Lada Kaštelan i Lydia Scheuermann-Hodak, a drugi, premda se i o njima govorili, ipak su ostali duboko u njihovoj sjeni. Ako nešto iznenađuje, onda je to posvemašnji zaborav koji je prekrio Ivu Brešana.
       Od 23. do 25. listopada 2008. na Sveučilištu Pariz IV-Sorbona održan je još jedan simpozij u Thomasovoj i Anđelkovićevoj organizaciji, ovaj put kroatističko-teatrološki. Pridruživši se obilježavanju 500. obljetnice rođenja Marina Držića, pariški su domaćini okupili petnaestak sudionica i sudionika, mahom povjesničara hrvatske književnosti, teatrologa i prevodilaca, na međunarodnom znanstvenom skupu Marin Držić – svjetionik dubrovačke renesanse (Marin Držić – écrivain phare de la Renaissance à Dubrovnik). Raspon tema bio je podosta širok – Držić nekad i sad, pojednostavljeno rečeno – a pristupi različiti.  Zlata Bojović analizirala je Držićeve dramske likove kao nosioce ideje epohe, Slavica Stojan priopćila što je o eventualnim poticajima Držiću pri imenovanju i karakterizaciji likova pronašla u službenim dokumentima Dubrovačke Republike, Slobodan Prosperov Novak nastavio je s istraživanjem svojih figura straha započetim već knjigom Planeta Držić, Tomislav Bogdan raspravljao je o Držićevu antipetrarkizmu, a Leo Rafolt o Držićevim koncepcijama tijela i tjelesnosti i istraživanju seksualnih alteriteta u ranom novovjekovlju, povezavši sve s groteskom. Dunja Fališevac usredotočila se na rezigniranog renesansnog „junaka“ Tripčeta, Lada Čale Feldman pak na Dunda Maroja  kao iskaz ljubavi prema geometriji, a ja sam pokušao dovesti u vezu isti komediju s reformom, odnosno urbanizacijom karnevala u to doba. Svoja razmišljanja o problemima prevođenja Držića na talijanski, na primjeru Dunda Maroja, priopćile su Valnea Delbianco i Sanja Roić, a o mogućnostima i poteškoćama prevođenja na francuski govorio je Paul-Louis Thomas. Viktoria Franić Tomić pozabavila se romansiranim biografijama Marina Držića, a Jelena Lužina o Držićem kao protagonistom dramskih tekstova, filmskim likom te modelom za dvije skulpture. Napokon, Zoran Bundyk dao je prikaz Držićeve, prema njegovoj ocjeni razmjerno slabe, zastupljenosti u hrvatskom školskom sustavu, a Dragana Čolić Biljanovski i Luka Kecman pobrojali izvedbe Držićevih djela u Srbiji, odnosno Bosni i Hercegovini.
      Na Sorboni je, da ponovim, od 1994. do umirovljenja Savo Anđelković vodio i Srpsko-hrvatsko kazalište Atelje. Od hrvatskih su dramskih tekstova studenti u njegovoj režiji prikazali Krležine Adama i Evu (1998), Gavranovu Noć bogova (2003), Kažeš anđeo Miljenka Jergovića (2006), Golu Europu Milka Valenta (2014) te Teslu Darka Lukića i Stevana Pešića (2015). Fragmenti Šovagovićevih drama našli su se u programu priređenom za sudionice i sudionike prvoga skupa o dramskom tekstu danas 2003. Recital pjesama Vesne Parun izveden je pak 2008. Nakon Anđelkovićeva odlaska s Odsjeka, scensku je izvedbu fragmenata Mažuranićeva spjeva Smrt Smail-age Čengića 2016. režirao Yves-Alexandre Tripković, a prostor je ustupilo Veleposlanstvo Republike Hrvatske u Parizu.
      Treći član Pariškoga kruga redatelj je Miloš Lazin (r. 1952).
19 Režiju je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, bio profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1978-80) te Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1982-1990), kao i umjetnički savjetnik Ateljea 212 (1985-87). Na Umjetničkoj akademiji u Osijeku gostovao je također kao profesor glume u akademskoj godini 2006/07. Do odlaska u Pariz, 1989, režirao je dvadesetak predstava u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, a u Parizu pokrenuo kazalište Mappa Mundi.20 Opširno pismo od 2. prosinca 2016, u kojem se Lazin zaista potrudio pružiti mi što više informacija o svojem doprinosu Pariškom krugu, kao i o doprinosu drugih ljudi, te o kontekstu njihova zauzimanja (i) za hrvatsku dramu, donosim u Prilogu 1, uz manja kraćenja, pa ovdje neću ponavljati ono što se iz njega, i to iz prve ruke, može saznati o recentnim zbivanjima vezanim uz recepciju hrvatske drame u Francuskoj. Umjesto toga, samo ću ukratko izvijestiti o tom što sve sadrži dio o prijevodima na francuski hrvatskih dramskih tekstova u Bibliografiji i sitografiji tekstova bosanskohercegovačkih, crnogorskih, hrvatskih, kosovskih, makedonskih, slovenskih i srpskih dramskih autora prevedenih na francuski (Bibliographie et sitographie des textes d'auteurs dramatiques de Bosnie-Herzégovine, Croatie, Kosovo, Macédoine, Monténégro, Serbie, Slovénie, traduits en français) koju je Lazin izradio za Troisième bureau iz Grenobla te ju redovito ažurira.21 U dopuni spomenutoga pisma, o Bibliografiji  i njezinoj genezi napisao je ovo:
      Sve je počelo 2005, kada mi je sekretarica Trroisième bureau-a zatražila spisak već prevedenih dramskih dela s jugoslovenskog kulturnog prostora kako bi članovi udruženja mogli da ih čitaju i steknu celovit uvid. Lista je tada zauzimala tri-četiri stranice i odnosila se gotovo isključivo na najskorije nastala dela i samim tim skorašnjije prevode. Tokom majskog festivala Regards croisés odlučili smo da je odštampanu punudimo i publici kao informaciju. Tridesetak primeraka je otišlo već prvog dana… Sekretarica odlučuje da spisak stavi na sajt TB-a. Tokom sledećih meseca stizale su sa različitih strana informacije o novim, meni nepoznatim prevodima. Tako smo počeli da bibliografiju proširujemo. Istovremeno sam shvatio da ona može postati prostor razmene svih zainteresovanih u Francuskoj za kazalište jugoslovenskog kulturnog prostora. Postupno sam počeo da istražujem postojanje starijih prevoda i otkrio da je interes oduvek postojao i da smo žrtve zablude da se “o našoj drami ništa ovde ne zna” i da ranije “ništa nije prevođeno”. Pre 4-5 godina sam pomislio da bi, kako bi se zadovoljio sadašnji interes, trebalo otkriti kakav je interes u Francuskoj postojao ranije. Odatle odluka da se spisak prevoda “dopuni” spiskom radova na francuskom jeziku o drami i teatru “našeg” prostora. Prikupljajući informacije otkrih veliki broj tekstova na francuskom jeziku objavljivanih u Jugoslaviji, od dvadesetih godina pa do njenog raspada (trend se u manjoj meri nastavlja i danas, u novonastalim državama). Gotovo je neverovatno da skoro svi brojevi Anala Francuskog instituta u Zagrebu, Mosta, revije Le livre slovène postoje u francuskim, prevashodno pariškim bibliotekama, ali ne samo da ih niko ne čita već da niko za njih ni ne zna.
       Nova faza je bilo uključivanje internet adresa, i članaka i prevoda dramskih dela. Kako se broj savremenih informacija na internetu povećavao, odlučio sam da bibliografiju pretvorim i u informativni prostor, za sve veći broj kazališnih reditelja koji se interesuju, i postavljaju, našu dramu. Skromno smatram da je bibliografija postala prostor pariškog kruga, panel za dalji rad njegovih aktera, ali i, što je još važnije, prostor za otvaranje tog kruga široj publici.
22
      Nakon najnovijih dopuna (2017), Lazinova Bibliografija u  PDF-u ima 131 stranicu, a iz njegove je netom citirane dopune razvidno koje sve informacije donosi. Od te 131 stranice, na popis francuskih prijevoda dramskih tekstova s jugoslavenskoga kulturnog prostora (l'espace culturel yougoslave), kako piše i u nadnaslovu Bibliografije, otpadaju 43 stranice (5-47), a uključeni su i tekstovi autora koji žive i djeluju u iseljeništvu. Hrvatskim je autorima pripalo respektabilnih 11 stranica (od sredine 8. do sredine 19. stranice), zapravo i više jer se kao mjesto nastanka/objavljivanja tekstova Ivane Sajko navodi Njemačka, Radovana Ivšića dakako Francuska, a Tene Štivičić Velika Britanija.
     Podaci u Bibliografiji razvrstani su u pet stupaca. U prvom se daju informacije o zemlji boravka, odnosno podrijetla autorice/autora i jeziku kojim piše, u drugom je ime i prezime autorice/autora, u trećem naslov djela na francuskom, u četvrtom su osnovni bibliografski podaci (godina nastanka ili objavljivanja teksta, godina nastanka ili objavljivanja prijevoda, nakladnik objavljenoga prijevoda, knjižnica ili pismohrana gdje je prijevod pohranjen) i sitografski podaci (internetska adresa na kojoj je prijevod ili njegov dio dostupan) i u petom, napokon, ime i prezime prevoditeljice/prevoditelja te godina nastanka prijevoda, ako se razlikuje od godine objavljivanja u prethodnom stupcu.
       Lista hrvatskih autora podugačka je. Navest ću samo one koji su zastupljeni s najmanje tri prevedena naslova:
Zvonimir Bajsić, Milan Begović, Marin Držić, Tomislav Durbešić, Miro Gavran (10 naslova, ali 14 prijevoda), Lada Kaštelan, Josip Kosor, Miroslav Krleža (11 naslova, ali 15 prijevoda), Ranko Marinković, Ivor Martinić, Barbara Matijević (u suautorstvu s Giuseppeom Chicom), Marijan Matković, Dubravko Mihanović, Nina Mitrović, Asja Srnec-Todorović (7 naslova), Slobodan Šnajder (6 naslova, ali 8 prijevoda) Filip Šovagović, Ivo Vojnović.
      Povodi za nastanak tih prijevoda raznovrsni su – od objavljivanja cjelina ili dijelova u časopisima i antologijama do ispisa dijaloga za titlove pri gostovanju hrvatskih kazališta.
       Lazin, što se već vidjelo, sudjeluje na stručnim i znanstvenim skupovima, a objavio je i poveći broj članaka, eseja i studija u francuskoj, srpskoj i drugoj periodici. Selektivnu bibliografiju njegovih tekstova donosim u Prilogu 2.
       U posljednjem se stupcu Lazinove Bibliografije, tamo gdje su podaci o prevoditeljicama i prevoditeljima, jedno ime navodi tridesetak puta. To je ime Nicolasa Raljevića (r. 1963), učitelja francuskog jezika u jednoj tehničkoj školi na periferiji Pariza.
23 Raljević iznimno brzim tempom prevodi hrvatske dramske tekstove na francuski te ih posredstvom neprofitne udruge Maison d’Europe et d’Orient, koja je godine 1985. utemeljena u Parizu radi upoznavanja francuske kulturne javnosti između s kulturom istočnoeuropskih, srednjeazijskih i sredozemnih zemalja.24 Ni na njegovoj listi prijevoda nema većih iznenađenja. Na njoj su očekivana imena i naslovi, od Držićeva Skupa, preko Begovićevih i Krležinih, pa Marinkovićevih i Matkovićevih tekstova, do Matišićeva Ničijeg sina i Nevidljivih Tene Štivičić. Malo slobodnije rečeno, Raljeviću je neproklamirani cilj prevesti na francuski hrvatski dramski kanon. Ne zadovoljavajući se samo ponudom na Internetu, ove je godine pokrenuo i nakladničku kuću Prozor, u kojoj je dosad objavio svoje prijevode Krležinie drame Gospode Glembajevih i Vojnovićeve Dubrovačke trilogije, a pred izlaskom su Begovićeve komedije Amerikanska jahta u splitskoj luci i Venus Victrix. Prije toga, u posebnom dvobroju časopisa Le fantôme de la liberté – Fantom slobode (2-3/2016), koji su zajednički objavile nakladničke kuće Durieux (Zagreb) i Theatroom (Pariz), tiskani su njegovi prijevodi Šnajderova Kamova i Kamovljeve Tragedije mozgova.
       Znalcima na procjenu, donosim samo dva fragmenta iz Raljevićevih prijevoda Skupa i Vučjaka:

LA COMÉDIE DE L'AVARE

LE VIEUX (seul) : Je ne sais pas ce que je vais faire, je ne suis pas tranquille avec ces domestiques, je suis un homme malheureux. Ne pas avoir d'or – un malheur ! L'avoir de cette manière - un malheur pire encore ! Depuis que j'ai découvert ce trésor, j'ai perdu ma sérénité, le sommeil m'a quitté, mes pensées m'oppressent, tout le mal s'est abattu sur moi, et je n'attends rien d'autre que quelqu'un m'égorge à cause de lui. Je ne peux pas le dévoiler, le taire est une souffrance infernale. Et pour mon malheur, il m'est plus cher que mon âme ! Tel je l'ai découvert dans une marmite, tel je le conserve aussi dans cette marmite ; cela me semble plus sûr. Ah, non, quelqu'un m'entend-t-il ? Ce n'est personne ! Qui trouverait la marmite dirait que c'est de l'huile ou des olives ou une chose de ce genre ; personne ne songerait à un trésor. Mais si je le gardais dans un coffre, qu'il soit tout de fer forgé, on penserait tout de suite à un trésor. Par la grâce de Dieu, tout me dit : va, et présente-toi à la maison ; la bonté s'égare devant l'or, l'or corrompt les hommes, mais fait le bonheur des voleurs, car l'or est un aimant. L'amour n'est pas l'amour, l'or est l'amour ; l'or dompte les vieilles et les jeunes, les belles et les laides, les saintes et les pécheresses, les profanes et les religieuses. C'est pour cela que maintenant des ânes couverts d'or deviennent des hommes savants car ils achètent leur titre avec leur or : tout leur esprit en eux est abondant, beau, riche, sage ; la première place revient aussi à l'or. Mais qu'est-ce que je fais et pourquoi je ne cours pas avant que l'un des miens ne me dérobe mon amour ? Qui est amoureux est suspicieux. Ah, qui est en haut ? Que faites-vous ? Ils se taisent à présent : cela ne me plaît pas. Que faites-vous là-haut ? L'è fatta ! Vous ne voulez pas ouvrir ? Je vous vois, je vous vois tous !



VUČJAK
            Drame en trois actes avec un prélude et un interlude

HORVAT : Sortir, il faudrait sortir de toute cette boue ! J'ai été un illusionniste ! J'ai saisi tout cela de manière trop théâtrale ! Je me suis convaincu moi-même que j'allais m'allonger quelque part dans un vignoble et regarder comment les nuages volent au-dessus de ma tête ! Ah-ah ! Les nuages au-dessus de ma tête ! Comment peux-tu regarder les nuages au-dessus de ta tête quand tu portes l'enfer en toi-même ?


      Nakladništvom se bavi i najmlađi član Pariškoga kruga, redatelj, pisac i prevoditelj Yves-Alexandre Tripković (r. 1977), ujedno i najpoznatiji hrvatskoj književnoj javnosti. Nakladnik Zigo/Katapult objavio mu je, naime, roman Hermesov poučak (Rijeka 2006), koji je dobio književnu nagradu Slavić za najbolji prvijenac godine, potom mu je Durieux tiskao roman Pariz nema jutra (Zagreb 2007), a 2008. dobio je i Nagradu Marin Držić za dramu Krizantema. Rođenjem Parižanin, Tripković je srednju školu završio u Zagrebu, a potom na Sveučilištu Pariz IV-Sorbona studirao slavistiku kod Paula-Louisa Thomasa i Save Anđelkovića. Okušao se u režiji, počevši s Kreontovom Antigonom Mire Gavrana (Théâtre de Nesle, Pariz 2005), asistirao Anđelkoviću u režiji Valentove Gole Europe te Lukićeva i Pešićeva Tesle, a već sam spomenuo i njegovu samostalnu režiju Smail-age. Nakladničkoj kući, odnedavna i Web portalu, na početku je dao naziv Theatroom Noctuabundi, a poslije ga skratio na Theatroom.
25 Objavio je dosad dvije knjige Gavranovih drama – Cinq drames: L'Antigone de Créon, Tchekhov a dit adieu à Tolstoï, Shakespeare et Elisabeth, Quand un comédien muert, La Nuit des Dieux (Pariz 2003) i Comment tuer le Président (Pariz 2006) – te jednu knjigu Milka Valenta – L'Europe nue (Pariz 2007). Na portalu Theatroom Tripković je otvorio i rubriku  La collection NRJ u kojoj je zasad dostupno devet Raljevićevih prijevoda.26
      Kratkim pregledom Tripkovićeva rada, koji se dodiruje i preklapa s radom Thomasa, Anđelkovića, Lazina i Raljevića, završavam i ovaj prikaz nastojanja Pariškoga kruga na predstavljanju hrvatskih dramskih tekstova francuskoj i frankofonoj publici, prije svega kazališnim ljudima koji bi jednog dana i mogli posegnuti za ponuđenim tekstovima. Vrsnoću i uporabljivost prijevoda, razumije se, pozvani su ocijeniti s jedne strane naši i francuski jezikoslovci, s druge strane francuski i frankofoni dramaturzi, redatelji i glumci. Postavljati pitanje o motivima koji pokreću te ljudi, o ovim ili onim razlozima njihova bavljenja (i) hrvatskom dramatikom, bilo bi zapravo neumjesno.27 Oni organiziraju znanstvene skupove, pozivaju (i) hrvatske znanstvenike i književnike u goste, predstavljaju im knjige – Tripković je, recimo, glumio Matoša na pariškom predstavljanju knjige Proust u Veneciji, Matoš u Mlecima Milane Vuković Runjić – prevode, prikupljaju prijevode, šalju o njima informacije, trude se da ti prijevodi budu dostupni što većem broju kompetentnih ljudi… Ukratko, čine mnogo za hrvatsku dramsku književnost i ostaje samo zahvaliti im se na tom dugogodišnjem radu i nadati se da će on kad-tad biti nagrađen nekom zaista spomena vrijednom izvedbom naše drame na jednoj od gledanijih i viđenijih francuskih pozornica.




Prilog 1

From: Milos LAZIN […]Date: 2016-12-02 18:33 GMT+01:00Subject: Re: molbaTo: Boris Senker […]
[...]
Hvala Vam na ovom interesu za “nastojanja pariškoga kruga“. Iskreno se nadam da će Vaša analiza odjeka hrvatske drame i kazališta u Francuskoj i frankofonskim zemljama upotpuniti spoznaju značaja i mesta hrvatskog teatra u Evropi. Jer, čini mi se, značaj jednog kazališta se meri naravno prevashodno njegovim odjekom u sopstvenoj sredini, ali i mnogo šire. Možda ovaj drugi više utiče na same kazalištarce no na “domaću” publiku ali bi sigurno trebalo da ima i mesta u teatrološkim analizama, čemu Krležini dani očigledno, i već drugu godinu zaredom, doprinose.

Potrudiću se da Vam ukratko opišem genezu svog skromnog doprinosa predstavljanja “naše drame i kazališta“. Da ne bih bio opširan, pomoći ću se trima dokumentima koje Vam šaljem u prilogu:
- moj CV.
- Bibliografija mojih radova, delimično dostupnih u istoj bibliografiji preko upisanih internet adresa (u daljem tekstu B-ML).
- PDF Antologije hrvatske drame koja je objavljena pre 4 godine i koju je priredila Nataša Govedić (u daljem tekstu ANT). […]Bibliografiju koja joj prethodi a koju sam ja priredio bih Vam savetovao da ne koristite jer ne samo da se zaustavlja na 2012. već sam u poslednje 4 godine izvršio brojne dopune celog prethodnog perioda, što možete videti u internet verziji.
Stoga bih Vas pozvao da bacite pogled na tu Bibliografiju koju uređujem za Troisième bureau iz Grenobla (u daljem tekstu ove poruke B-TB), koju, kao što znate, možete konsultovati na www.troisiemebureau.com/qui-sommes-nous/le-centre-de-ressources/, ukoliko potom, na dnu te stranice, “kliknete“ na “Télécharger la bibliographie”.
 
Stigao sam u Francusku početkom 1989, na godinu dana. Kada sam shvatio da taj boravak neće biti privremen i da u svojoj domovini (koja se vrlo brzo umnožila) neću moći nastaviti da radim, osnovao sam “pozorišnu firmu“, koja se, kao i sve u Francuskoj, zove “trupa” (companie), Mappa Mundi, iako je samo administrativna jedinica za pokušaj nalaženja para i produkciju (u postojećem francuskom kazališnom sustavu možete nešto i negde režirati jedino ukoliko ste i producent). Do prvih dotacija sam, na tom početku 1990-tih, relativno lako došao ali nisam mogao naći partnere da realizujem jedan tekst Bota Štrausa. Kada sam se 1993. požalio direktorici jednog ovdašnjeg festivala bez oklevanja me je upozorila da ja kao reditelj u Francuskoj mogu opstati jedino ukoliko u svojim predstavama budem govorio o mojoj zemlji, odnosno, kako je istakla – o ratu. Tako je 1996. nastala moja prva predstava, Hotel Evropa, prema romanu Vidosava Stevanovića, za koju sam napisao i “scenarij” te bio i producent i reditelj (B-ML, str. 1). Moj položaj emigranta (bolje reći, u tom trenutku, apatrida) je izvor i sledeće predstave: želeo sam da u to vreme velike debate o “multikulturalizmu” pokušam da napravim dvojezičnu, “multikulti” predstavu, sa dve glumice različitih porekla i jezika, Ines Fančović i Francuskinjom Denise Bonal. Slučaj je hteo da u potrazi teksta za tu “ideju“ naletim u Beču na Šnajdera. On prihvata “narudžbu” ukoliko ja, opet kao producent, nađem pare. Tako je nastala Ines & Denise. Pisana je i probana u ogromnom kartezijanskom manastiru kraj Avinjona pretvorenom u Centre national des écritures du spectacle, u bajkovitim uslovima (videti Šnajderov predgovor u S. Šnajder, Bosanske drame, Prometej, Zagreb, [2006,] str. 147-152) a praizvedena 1997. u okviru posleratne obnove sarajevskog MESS-a. Tokom sledeće dve sezone predstava je izvedena dvadesetak puta u desetak francuskih gradova (generalije o predstavi kao i prevod njenog teksta videti u Sanja Nikčević, Antologija hrvatske poratne drame, 1996-2011, Alfa, Zagreb, 2014, str. 151-184).
     Zahvaljujući dvema pomenutim predstavama (za više o njima v. članak Irène Sadowske Guillon u referenci Andjelković/Thomas, B-TB/str. 86)  stekao sam u francuskom kazališnom miljeu titulu “Monsieur Balkans“ (“Balkan” je bio ovde tada odomaćen naziv za nestalu Jugoslaviju). Ja vrlo brzo, kako iz profesionalnih tako i iz ličnih, emigrantskih razloga, tu “titulu” prihvatam kao funkciju, neke vrste posrednika između dvaju kultura koje se, posebno na kazališnom planu, nedovoljno (bolje rečeno često nakaradno) poznaju. Tim pre što u Francuskoj na toj razmeđi vekova raste interes za stranu dramu, zahvaljujući uspehu In-Yer-Face teatra (nakon dezanteresmana za strana dela koji je trajao više od decenije). Kad je “naša” drama u pitanju, važnu ulogu u tom trenutku igra Međunarodni centar za kazališno prevođenje Maison Antoine Vitez (MAV), danas jedina francuska institucija (dotirana od države) koja ima novca da finansira prevođenje stranih drama (http://www.maisonantoinevitez.com/). Ta institucija pokreće krajem devedesetih rad na hrestomatiji De l'Adriatique à la mer Noire, za koju ja priređivačima dajem niz informacija i kad su u pitanju dramski tekstovi i kad su u pitanju uvodničari za teatre jugoslovenskog kulturnog prostora, ne odlučujući naravno lično ni o čemu (v. jedinicu Clévy/Dolmieu, B-TB/ str. 44). Ta knjiga, izašla 2001, [koja] se sadržajno može kritikovati a sama se osporava brdom štamparskih grešaka (jer niko od priređivača ili izdavača nije našao za shodno da izvrši korekcije), nije imala, koliko se sećam, velikog odjeka u javnosti, ali mogla bi da se uzme kao simboličan početak interesa za “našu” savremenu dramu u Francuskoj, posebno generaciju autora koja se tada tek pojavljivala. Istina je možda da nije knjiga odigrala prelomnu ulogu već njen pokretač, Maison Antoine Vitez, kao institucija koja je svojim budžetom i interesom privukla i podstakla prevodioce pa i ovdašnje kazalištarce.
       Ja pak simultano, profitirajući od svoje uloge “posmatrača na neutralnom terenu” a privučen kvalitetom tekstova tada nedovoljno poznatih autora, pokušavam i da organizujem razmenu između pripadnika te mlade generacije iz novonastalih država: u Sarajevu, u francuskom centru André Malraux u jesen 2000. okupljam 6 mlađih dramskih pisaca (Almir Imširević, Žanina Mirčevska, Enver Petrovci, Biljana Srbljanović, Filip Šovagović, Matjaž Zupančič) i dvadesetak “nezavisnih“ kazališnih radnika iz 6 jugoslovenskih zemalja i Francuske (director MAV-a Laurent Muhleisen, glumac Comédie française, danas njen upravnik, Éric Ruf...)  i tokom 3 dana organizujem čitanja i razmenu tekstova (v. .ref. Haubruge, B-TB/83,; obratite posebno pažnju na treću trećinu tog članka belgijskog novinara, od poglavlja “Le bleu de l'Adriatique nuance le noir chez Sovagovic PASCALE HAUBRUGE SARAJEVO”). Taj susret je bio i važna karika u pripremama knjige De l'Adriatique à la mer Noire.
       Važnu ulogu u mojoj funkciji posrednika odigrala je prevodilac Mireille Robin (sigurno ključna osoba “pariškog kruga” prošle decenije). Tokom poslednje decenije prošlog veka se dokazala kao efikasni aktivista na plasmanu i prevođenju književnosti srpskohrvatskog jezika (preko 100 objavljenih knjiga). U tom svojstvu ju je 1993. tadašnji “literarni savetnik” Comédie française i urednik tromesečnog časopisa te kuće, Les Cahiers, Jean-Loup Rivière, zamolio da u okviru tematskog broja o ratu napravi blok o teatru bivše Jugoslavije usred oružanih sukoba (Robin, B-TB/85). To su bile prve informacije na francuskom o sudbini progonjenih glumaca i prvi prevodi. Mireille je imala pameti i kuraži da ne radi po ličnom nahođenju, pogotovu što dramsku književnost na srpskohrvatskom jeziku nije poznavala, već da se za savet obrati poznavaocima, kako te dramske književnosti tako i kazališnih prilika i uzusa sredine u kojoj bi ona trebalo da se “plasira“. Za broj časopisa Comédie française pomogao joj je Dragan Klaić. Potom sam imao tu sreću da je upoznam, angažujem kao prevodioca za Ines & Denise i budem njen savetnik. Iz te saradnje nastalo je tridesetak prevoda, ne obavezno na moju inicijativu (kad je hrvatska drama u pitanju v. B-TB/7-15). Mireille je, kao i svi prevodioci na francuski do danas, morala da prevod uradi na lični rizik, bez honorara, kako bi se zainteresovali francuski pozorištnici koji u većini nisu govorili strane jezike a još manje su poznavali savremenu dramu jugoslovenskog kulturnog prostora.
     Ova saradnja ne bi  mogla biti efikasna da nije bilo dva udruženja, pariski izadavač l'Espace d'un instant (http://www.sildav.org/), čiji je direktor Dominique Dolmieu bio jedan od priređivača zbornika De l'Adriatique à la mer Noire, i koji se prvih godina  delovanja (počev od 2002) gotovo isključivo posvetio objavljivanju savremenih dramskih tektova “Balkana”, te Troisième bureau iz Grenobla (www.troisiemebureau.com/). TB se  od kraja devedesetih posvetio afirmaciji savremene drame, kako u Grenoblu tako i u Francuskoj. Čini ga dvadesetak glumaca, reditelja, dramskih pisaca, univerzitetskih profesora. Njihov rad je najpre istraživački potom populizatorski, prevashodno javnim čitanjima odabranih dramskih tekstova. Svakog maja već više od 15 godina organizuju festival, Regards croisés, na kojem tokom nedelju dana javnosti predstavljaju desetak dramskih pisaca, koliko francuskih toliko i stranih, čak prevashodno stranih. Festival je i mesto prave razmene jer pisci prisustvuju čitanju svojih drama. Dva festivalska izdanja, 2005. i 2006. su bila posvećena dramskim delima jugoslovenskog kulturnog prostora (ANT/280-281). Svemu je predhodilo oduševljenje jednim dramskim tekstom, Mrtvom svadbom Asje Srnec Todorović, koju je 1993. prevela Tatjana Aćimović te uspela da za njega zainteresuje profesora glumačke škole pri Théâtre national de Bretagne u Rennes-u, koji je tekst sa svojim studentima i izveo 1994 (ANT/278). Prevod je objavljen 1998 (B-TB/14). Ali ovaj tekst je TB-u bio samo povod za ozbiljni istraživački rad na upoznavanju “naše” savremene drame u koji sam i ja uključen kao “savetnik” i u toj ulozi ostao praktično do danas. TB je našao načina da finasira prevode. Uspeli smo da ubedimo i Avinjonski festival da, 2006, organizuje u svom zvaničnom programu seriju čitanja (kad je hrvatska drama u pitanju v. ANT- 281, pod datumom 07/2006).
       Nakon ekspanzije interesa, objavljenih knjiga i izvedenih tekstova u prvoj polovini 2000. javio se problem manjka prevodioca. Mireille je iz zdravstvenih razloga morala da se povuče i trebalo je naći nove, mlade, entuzijaste. Ta nova generacija je danas stasala. Mislim a sam doprineo vrbovanju par, kao Sara Perrin-Sarić, Karin Samardžija ili Christine Chalhoub...
Fenomen je naravno Nicolas Raljević, koji je postao jedan od stubova pariških “krugaša”.
       Potpuno ste u pravu što govorite o “krugu”! Jer u pitanju je kolektivni rad, iako “krug” čine ljudi koji se, van redovne razmene, čak i slabo poznaju. Delimo entuzijazam i veru o neophodnost našeg “zadatka”. […]
       Naravno, dobar broj “krugaša” nisam u ovom popisu pomenuo (na primer Savu Andjelkovića) jer sam uveren da Vi njihov rad dobro poznajete. […]


Prilog 2

Miloš LAZIN, bibliographie selective

"Moći i nemoći savremenih evropskih sustava pozorišne produkcije", in Kazalište, Zagreb, n° 69/70, pp 82-95.


"L'atelier théâtral de Sava Andjelković à Paris", in Sava Andjelković, Komparativno pozorište Atelje teatra na Sorboni", Kulturni centar "Ribnica", Kraljevo, 2016, pp. 300-305.


"Le théâtre et l’écriture dramatique face aux guerres anti-yougoslaves des années 1990”, in Fiona McIntosh et Serge Rolet (éds.), Écrire la guerre, écrire le conflit, CEGES, éditions du conseils scientifique de l’Université de Lille 3, Villeneuve d’Ascq, 2016.
"Le théâtre dans l’espace culturel yougoslave. La Bibliographie du théâtre contemporain de Bosnie-Herzégovine, Croatie, Kosovo, Monténégro et Serbie, Slovénie, traduit en français”, (en collaboration avec Estelle Bretheau, Leslie Humblot, Cécile Corbery et Karine Samardžija), www.troisiemebureau.com/qui-sommes-nous/le-centre-de-ressources/ Troisième bureau, Grenoble, 27 mai 2016, 107 p. (repris sur http://serbica.u-bordeaux3.fr/index.php/bibliographie/theatre).    

"Pariska pozorišna radionica Save Anđelkovića”, in Sava Anđleković : Komparativno pozorište. Atelje teatra na Sorboni, Kulturni centar Ribnica – Kraljevo, 2012, pp. 246-249 (deuxième édition en 2016, pp. 296-299).


Nataša Govedić, en collaboration avec Dominique Dolmieu et Miloš Lazin : Une parade de cirque. Anthologie des écritures théâtrales contemporaines de Croatie, l’Espace d’un instant, Paris, 2012, 295 p.

"Rose is a rose is a rose is a rose is a rose" d’Ivana Sajko, traduit du croate avec Sara Perrin-Sarić et Anne Madelain, in Nataša Govedić (éd.) : Une parade de cirque. Anthologie des écritures théâtrales contemporaines de Croatie, l’Espace d’un instant, Paris, 2012, pp. 229-254.

"Bibliographie des textes dramatiques et des ouvrages de références concernant le théâtre de Croatie disponible en français" (avec la collaboration d’Estelle Bretheau, Cécile Corbery, Dominique Dolmieu, Leslie Humblot et Karine Samardžija), in Nataša Govedić (éd.) : Une parade de cirque. Anthologie des écritures théâtrales contemporaines de Croatie, l’Espace d’un instant, Paris, 2012, pp. 255-275.

"Nouveau drame des Balkans et d'ailleurs", in www.serbica.fr/index.php?option=com_content&view=article&id=296&Itemid=170, Le portail de littérature serbe en langue française, Université Michel de Montaigne – Bordeaux 3, décembre 2011.

"Stage Patterns of World Views", in Sibila Petlevski et Goran Pavlić : Spaces of Identity in the Performing Sphere, Fraktura / Akademija dramske umjetnosti, Zagreb, 2011, pp. 139-156.

"Vreme režije – režija vremena", première version, in Bašović, Almir – Anđelković, Sava (éds.) :  Drama i vrijeme – vrijeme kao dramsko sredstvo, forme vremena i slike vremena, Dobra knjiga, Sarajevo, 2010, pp. 85-104.


"Ustoličenje reditelja", in Scena, Novi Sad, n° 4, 2009, pp. 46-67, www.pozorje.org.rs/scena/scena409.pdf.

"Bibliographie du théâtre contemporain de Bosnie-Herzégovine, Croatie, Kosovo, Monténégro et Serbie, Slovénie, traduit en français" (avec Estelle Bretheau, Leslie Humblot, Cécile Corbery et Karine Samardžija), http://retors.net/IMG/pdf/tab.pdf, mars 2009.

"La nouvelle écriture théâtrale des Balkans et d’ailleurs", version actualisée, http://retors.net/spip.php?auteur52, décembre 2008.

"Delopis, uz ‘Izabrana djela‘ Slobodana Šnajdera", in Zarez, Zagreb, n° 245/6, 2008, pp 30-31, www.zarez.hr/pages/245/temabroja2.html.

"Vreme režije – režija vremena", deuxième version, in Scena, Novi Sad, n° 2-3, 2008, pp. 110-123, www.pozorje.org.rs/scena/scena2308/21.htm.

"Nova drama – nova gluma?" (dopunjena i proširena verzija), in Scena, Novi Sad, n° 1-2, 2007, pp. 94-104, www.pozorje.org.rs/scena/scena1207/16.htm.  

"Nova drama – nova gluma?", in Anđelković Sava, Senker Boris (éds.) : Govor drame – govor glume, Disput, Zagreb, 2007, pp. 103-118.

"La nouvelle écriture théâtrale des Balkans et d’ailleurs", in Cahier de théâtre. Jeu, Montréal, n° 120, septembre 2006, pp. 70-76,
 www.erudit.org/culture/jeu1060667/jeu1113006/24398ac.pdf.

"Bibliographie du théâtre de Bosnie-Herzégovine, Croatie, Monténégro et Serbie traduit en français" (avec Estelle Bretheau), in Thomas Paul-Louis – Andjelković Sava (éds.) : Le théâtre d’aujourd’hui en Bosnie-Herzégovine, Croatie, Serbie et au Monténégro. Nationalisme et autisme, Revue des études slaves, Institut d'études slaves, Paris, Tome LXXVII, fascicule 1-2, 2006, pp. 269-275,
www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/slave_0080-2557_2006_num_77_1_7007.

"La guerre et la scène. Bref survol de la création théâtrale dans l’espace ex-yougoslave durant les quinze dernières années", in Laurent Richard et Marie Saur (éds.), Šta ima ? Ex-Yougoslavie, d’un Etat à d’autres, Guernica adpe-Toulouse, L’oeil électrique-Rennes, 2005, pp. 133-137.

"Nova drama – nova režija?", in Anđelković Sava, Vojvodić Radmila (éds.) : Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori: mogućnosti dramaturških čitanja, Univerzitet Crne Gore-Cetinje, Université Paris IV-Sorbonne, Crnogorsko narodno pozorište-Podgorica, 2005, pp. 112-121.

"La nouvelle écriture théâtrale", in Regards croisés, Festival de théâtres, Balkan-Baltique 1, Troisième Bureau, Grenoble, 2005, p. 13.

"Slobodan Šnajder: Playwright", in Slavic and East European Performance, New York, volume 23, n°. 1, 2003, pp. 38-45.

"Slobodan Šnajder, un auteur dramatique", préface in Šnajder, Slobodan, La dépouille du serpent, L'Espace d'un instant, Paris, 2002, pp. 9-14.

"Inès et Denise: une rencontre bilingue", in Engelander, Rudi et Klaić, Dragan (éds.) : Changer de vitesse, Theater Instituut Nederland, Amsterdam, 1998, pp. 109-111.

"Ines and Denise: a bilingual encounter", in Engelander, Rudi and Klaić, Dragan (éds.), Shifting Gears, Theater Instituut Nederland, Amsterdam, 1998, pp. 99-101.


Prilog 3

Miloš LAZIN, mises en scène (selective)
    
Compagnie Mappa Mundi, Vitry sur Seine, direction artistique – Miloš Lazin, président de l'association – Jean-Pierre Vincent :

2012        * Le Cinquième Évangile de Slobodan Šnajder, lecture-performance (Valognes et Caen, dans le cadre de festival Balkans-Transit, théâtre du Rond-Point et Maison d’Europe et d’Orient à Paris, festival Est-Ouest à Die).
2009        * Les Failles, d’Asja Srnec-Todorović (Gare au Théâtre-Vitry sur Seine, dans le cadre de festival “Nous n’irons pas à Avignon“, création mondiale).
2008        * La Femme bombe, d'Ivana Sajko (Théâtre l’Aire libre – Saint Jacques de la Lande, Théâtre de l’Ephémère – Le Mans, Orléans – Scène d'Europe).
2007        * Respire !, d’Asja Srnec-Todorović, avec les élèves de deuxième année de Faculté d'Art de l'Université Josip Juraj Strossmayer d'Osijek (Croatie),
1997-1999        * Ines & Denise, spectacle bilingue d’après un texte commandé à Slobodan Šnajder, coproduction soutenue par la DRAC Ile de France, La Chartreuse de Villeneuve lèz Avignon… Création dans le cadre du Festival International de Théâtre-MESS, Sarajevo. Tournée en France.


Prilog 4

Nicolas RALJEVIĆ, prijevodi hrvatskih drama na francuski

2011:
Gospoda Glembajevi​, Miroslav KRLEŽA
(Taj je prijevod – barem djelomično – bio iskorišten u listopadu 2012. godine u Caroussel du Louvre-u, u koncertnoj izvedbi u sklopu hrvatskog festivala u francuskoj Croatie, la voici. Izveli su ga članovi Comedie Française).

2012:
Amerikanska jahta u Spitskoj luci​, Milan BEGOVIĆ
Leda​, Miroslav KRLEŽA
Galicija​, Miroslav KRLEŽA

2013:
Golgota​, Miroslav KRLEŽA
Kamov. Smrtopis​, Slobodan ŠNAJDER

2014:
Gogoljeva smrt​, Ulderiko DONADINI
Gle, kako dan lijepo počinje,​ Zvonimir BAJSIĆ
Ničiji sin​, Mate MATIŠIĆ
Tragedija mozgova,​ Janko POLIĆ KAMOV
Mamino srce,​ Janko POLIĆ KAMOV

2015:
Pred smrt​, Fran GALOVIĆ
Nora danas,​ Miro GAVRAN
Bijelo​, Dubravko MIHANOVIĆ
Kako je New-York dočekao Krista​, Ivan RAOS
Povratak​, Srđan TUCIĆ
Dubrovačka trilogija, Ivo VOJNOVIĆ
Heretik​, Ivan SUPEK
Ubio sam Petra​, Vojislav KUZMANOVIĆ
Vučjak​, Miroslav KRLEŽA
Klempajevi​, Pavo MARINKOVIĆ

2016 :
Pravednik, Mirko BOŽIĆ
Nemreš pobjeć od nedjelje, Tena ŠTIVIČIĆ
Skup, Marin DRŽIĆ
U pozadini, Miroslav FELDMAN
Nevidljivi, Tena ŠTIVIČIĆ
Dioklecijanova palača, Antun ŠOLJAN
Heraklo, Marijan MATKOVIĆ
Mećava, Pero BUDAK
Mali trg, Milan GRGIĆ

2017:
Ecce homo!, Tito STROZZI

 

 

 

______________________

1 Podaci navedeni prema: http://www.paris-sorbonne.fr/article/thomas-paul-louis?lettre=t (posjećeno: 17. rujna 2017).

2 Paul-Louis Thomas i Vladimir Osipov, Grammaire du bosniaque, croate, monténégrin, serbe, Institut d'études slaves, Paris 2012.


3 Podaci navedeni prema: http://www.paris-sorbonne.fr/IMG/pdf/ANDJELKOVI_Sava.pdf (posjećeno 17. rujna 2017).


4 Sterijinih 80 komičkih likova, Književna opština Vršac, Vršac 2003. i Dramaturgija Sterijinih komedija, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2012.

5 Komparativno pozorište Atelje teatra na Sorboni, Kulturni centar „Ribnica“, Kraljevo 2012.


6 Tada su Srbija i Crna Gora još bile u državnoj zajednici pa su i u naslovu simpozija tretirane kao jedna država. Od 2006. to se, dakako, promijenilo.


7 Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori, prir. Sava Anđelković, Sterijino pozorje – Međunarodna asocijacija pozorišnih kritičara (AICT), Novi Sad 2004.; Le théâtre d'aujourd'hui en Bosnie-Herzégovine, Croatie, Serbie et au Monténégro. Nationalisme et autisme, sous la direction de Sava Andjelković et Paul-Louis Thomas, Revue des études slaves, t. LXXVII (2006), fasc. 1-2, Centre d'études slaves et Insitut d'études slaves, Paris 2006. Nacionalizam i autizam naknadno su dodani kao podnaslov tek u francuskom zborniku.


8 Sava Anđelković, Razumno je razumeti se i razumeti, u: Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori, str. 5-6. S Anđelkovićevim stavovima o jezicima koji su nastali iz srpskohrvatskog ili o novoimenovanim državama ovdje zaista nema smisla polemizirati. Bez obzira na to kakve su nakane imali organizatori i iz kojih su pobuda organizirali taj simpozij, kao i na to zbog čega i/ili radi čega je netko na njemu sudjelovao, pariški je simpozij bio na posve solidnoj znanstvenoj razini i koristan svim sudionicama i sudionicima.

9 Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori: Mogućnosti dramaturških čitanja, prir. Sava Anđelković i Radmila Vojvodić, Univezitet Crne gore, Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje – Université Paris IV-Sorbonne, Centre de recherches sur les littératures et civilisations slaves, Paris – Crnogorsko narodno pozorište, Podgorica, Podgorica 2005.

10 Radmila Vojvodić i Sava Anđelković, II Međunarodni simpozijum o dramskom tekstu danas, u: Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori: Mogućnosti dramaturških čitanja, str. 7.

11 Govor drame – govor glume. Zbornik radova sa simpozija Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori, ur. Sava Anđelković i Boris Senker, Disput, Zagreb 2007.

12 Paul-Louis Thomas, Pariz – Podgorica – Zagreb, u: Govor drame – govor glume, str. 8.

13 Isto, str. 8-9.

14 Boris Senker, Treći međunarodni simpozij o dramskom tekstu danas, u: Govor drame – govor glume, str. 5.

15 Drama i vrijeme - vrijeme kao dramska tema i dramsko sredstvo, forme vremena i slike vremena. Zbornik radova sa IV simpozija Dramski tekst danas u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, ur. Almir Bašović i Sava Anđelković, Dobra knjiga, Sarajevo 2010.

16  Dževad Karahasan, Pojam i tipovi dramskog kronotopa, u: Drama i vrijeme - vrijeme kao dramska tema i dramsko sredstvo, forme vremena i slike vremena, str. 9-65.

17 Almir Bašović, Četvrti međunarodni simpozij o dramskom tekstu danas. Od Pariza do Sarajeva, u: Drama i vrijeme - vrijeme kao dramska tema i dramsko sredstvo, forme vremena i slike vremena, str. 5.

18 Paul-Louis Thomas, Glagolski oblici („vremena”) u didaskalijama, u: Drama i vrijeme - vrijeme kao dramska tema i dramsko sredstvo, forme vremena i slike vremena, str. 135.

19 Podaci prema: http://www.audioifotoarhiv.com/Arhiv%20sajta/MilosLazin (posjećeno 21. rujna 2017).

20 Teatrografiju Lazinovih režija hrvatskih dramskih tekstova, na kojoj mu zahvaljujem, donosim u Prilogu 3.

21 Bibliografija je dostupna na stranici: http://www.troisiemebureau.com/wp-content/uploads/2017/07/Bibliographie-le-the%CC%81a%CC%82tre-dans-lespace-culturel-yougoslave-final-2017.pdf (posjećeno 16. rujna 2017). Uz informacije o prijevodima dramskih tekstova na francuski, donose se, u drugom dijelu, informacije o svim tekstovima, dakako na francuskom, koji se odnose na drame s jugoslavenskog kulturnog prostora.

22 Pismo od 3. prosinca 2016.

23 Tako se predstavlja na svojem profilu dostupnom na: https://fr.linkedin.com/in/nicolas-raljevic-b26555b0 (posjećeno 22. rujna 2017). S te sam internetske stranice preuzeo i popis njegovih prijevoda, koji donosim u Prilogu 4. U pismu od 22. rujna o sebi mi je napisao još i ovo: Ređen je u gradiću na periferiji Pariza, majka Francuskinja, otac podrijetlom iz mjesta Sali na Dugom otoku. Tamo je, za ljetnih mjeseci, i naučio hrvatski, a tek prošle godine pohađao je nastavu kod Paula-Louisa Thomasa na Sorboni. Studirao je povijest, predaje francuski i povijest na tehničkoj školi. Nakon Begovićevih komedija, u svojoj će nakladi Prozor objaviti Krležinu Golgotu, a već pola godine radi na prijevodu Dunda Maroja.

24 Usp.: http://www.sildav.org/accueil-a-infos-pratiques/presentation-de-la-maison-deurope-et-dorient (posjećeno 21. rujna 2017).

25 Usp.: http://yatk-paris.wixsite.com/theatroom/piece-de-theatre (posjećeno 22. rujna 2017). Uzgred, oo iz naziva Theatroom grafički je izvedeno kao znak za beskonačnost: ∞.

26 Usp.: http://yatk-paris.wixsite.com/theatroom/lettres-cier (posjećeno 22. rujna 2017).

27 U privatnom dijelu pisma od 2. prosinca 2016, koji sam u dogovoru s njim u Prilogu 1 izostavio, Miloš Lazin spomenuo je, prisjećajući se razgovora s Danilom Kišom ljubav, zaljubljenost kao jedan od važnih motiva. Zašto i ne ostati pri tom, koliko god neznanstveno to bilo?