PROZOR-ÉDITIONS

ULOMAK
 

 

 

MAKARIJE ne makne se sa svoje klupe, samo uspravi gornje tijelo ; strogo : Što to znači, Demetrije ?
DEMETRIJE kao preko volje : Ništa... Sjetio sam se nečega...
MAKARIJE kao gore : Dok se čita Evangjelje ?
DEMETRIJE : Upravo priča o izgubljenom sinu nagnula me na smijeh.
REDOVNICI se još jače uskomešaju, mrmljaju negodovanjem.
MAKARIJE ustane ; strogo i srdito : Kako to govoriš, Demetrije ?!
DEMETRIJE : Jer se luđak povratio...
MAKARIJE strogim prijekorom : Demetrije !
REDOVNICI izmjenice : Aa !... Strašno !... Kako to govori ?...
DEMETRIJE ne da se smesti uzbuđenjem redonika : Sjećate li se moga češljugara ? Moje zlatne, male ptičice ? Ulovio sam ga ovdje u vrtu, jedva što mu perje probilo. Ponio sam ga gore, u moju ćeliju i – živio s njime. Da, živio, kao da mi je mlađi brat ili sestrica. Pazio sam ga kao nešto dragocjeno, hranio mrvicama bijela hljeba, što sam ga kradom odnosio s vašega stola. I radovao sam se vedrom, nepomućenom srećom, gledajući kako raste, kako se razvija, kako se obavija šarenim perjem. Čitavi dan bila je moja ćelija ispunjena njegovim veselim cvrkutom, lepršanjem malih krila, vedrinom našeg prijateljstva... Sve dok nije došao čas, kad je spoznao, da moja ćelija nije svijet, nego tamnica, da je svijet tamo vani u vrtu, u zelenilu, u suncu, kod drugova... u slobodi !... I umuknuo je, pritajio se, a mala glavica klonula mu. Bio je slobodan, dok je prozor bio zatvoren, a kad sam otvorio prozor, - koji bi za nj bio vrata u slobodu - zarobio sam ga u krletci. Njegova tuga kosnula me. Vi ne možete znati, koliko sam ljubavi potrošio na to malo svorenje !... Jednoga jutra, kad je sav vrt ozvanjao radosnim dozivom njegovih drugova, uzeo sam ga u ruke, otvorio prozor i bez riječi, bez pozdrava, bez oproštaja – samo čudno bolnim srcem – pustio na slobodu. Gledao sam za njim, kako najprije nespretno – kao omamljen srećom – leprša od grane do grane, kako najednoć osjeća, da to nije varka, da je to živa sloboda i kako se onda strjelovitom brzinom gubi među krošnjama maslinove šume. Kad mi ga je nestalo ispred očiju, uhvatila me takova čežnja za njim, da sam ga glasno dozivao, molio, preklinjao da se vrati... Mala pauza. I od toga dana bilo je pusto u mojoj ćeliji...
MAKARIJE : Pa što to znači ?
DEMETRIJE u po glasa : Izgubljeni sin...
REDOVNICI mrmljaju.
DEMETRIJE : Ne shvaćate vi toga, nikad ne ćete razumjeti onaj čudni doziv života, koji je moga češljugara povukao u slobodu. Jednoga dana došao je opet k meni...
NEKOJI REDOVNICI nehotičnim zanimanjem : Aa ?
DEMETRIJE : Ali ne kao izgubljeni sin iz evangjeoske priče, nego da mi se naruga... Sjeo je na granu akacije ispod moga prozora, smijao se srebrnim svojim cvrkutom i pitao me, smije li ući. Ali ušao nije. Najednoć se porugljivo nasmijao, i odlepršao u svoje zlatne daljine... Gnjevno : O, da je ušao !...
APOLONIJ vršnjak Demetrijev, ozbiljan, pronicav, simpatičan. Sve je vrijeme od početka čina stajao naslonjen o jedan stup i samo je izrazom očiju učestvovao u prizoru. Sada pristupi lagano Demetriju, položi mu ruku na rame : Da je ušao ?
DEMETRIJE : Smrvio bi ga ovim svojim rukama !
APOLONIJ blago : Tvog dragog češljugara ?
DEMETRIJE : Ludova, koji se vratio u tamnicu života !