PROZOR-IZDANJA

ULOMAK
 

 

 

MAKARIJEne makne se sa svoje klupe, samo uspravi gornje tijelo ;strog : Što to znači, Demetrije ?
DEMETRIJEkao preko volje : Ništa... Sjetio sam se nečega...
MAKARIJEkao gore : Dok se čitaEvanđelje ?
DEMETRIJE : Upravo me priča o izgubljenom sinu nagnula na smijeh.
REDOVNICIse još jače uskomešaju, mrmljaju negodovanjem.
MAKARIJEustanova ;strogo i srdito : Kako to govoriš, Demetrije ?!
DEMETRIJE : Jer se luđak povratio...
MAKARIJEstrogim prijekorom : Demetrije !
REDOVNICI izmjenice : Aa !... Strašno !... Kako to govori ?. ..
DEMETRIJEne da se smjesti uzbuđenjem redonika : Sjećate li se moga češljugara ? Moje zlatne, male ptičice ? Ulovio sam ga ovdje u vrtu, jedva što mu je perje probilo. Ponio sam ga gore, u moju ćeliju i – živio s njime. Da, živio, kao da mi je mlađi brat ili sestrica. Pazio sam ga kao nešto dragocjeno, hranio mrvicama bijela hljeba, što sam ga kradom odnosio s vašeg stola. I radovao sam se vedrom, nepomućenom srećom, gledajući kako raste, kako se razvija, kako se obavija šarenim perjem. Čitavi dan bila je moja ćelija ispunjena njegovim veselim cvrkutom, lepršanjem malih krila, vedrinom našeg prijateljstva... , u suncu, kod drugova... u slobodi !... I umuknuo je, pritajio se , a mala glavica klonula mu. Bio je slobodan, dok je prozor bio zatvoren, a kad sam otvorio prozor, - koji bi za nj bio vrata u slobodu - zarobio sam ga u krletci. Njegova me tuga kosnula. Vi ne možete znati, koliko sam ljubavi potrošio na to malo svorenje !... bez pozdrava, bez oproštaja – samo čudno bolnim srcem – pustio na slobodu. Gledao sam za njim, kako najprije nespretno – kao omamljen srećom – leprša od grane do grane, kako najednoć osjeća, da to nije varka, da je to živa sloboda i kako se onda strjelovitom brzinom gubi među krošnjama maslinove šume. Kad mi ga je nestalo ispred očiju, uhvatila me takva čežnja za njim, da sam ga glasno dozivao, molio, preklinjao da se vrati... Mala pauza. I od toga dana bilo je pusto u mojoj ćeliji...
MAKARIJE : Pa što to znači ?
DEMETRIJEu po glasu : Izgubljeni sin...
REDOVNICImrmljaju.
DEMETRIJE : Ne shvaćate vi toga, nikad nećete razumjeti onaj čudni doziv života, koji je moga češljugara povukao u slobodu. Jednoga dana došao je opet k meni...
NEKOJI REDOVNICInehotičnim zanimanjem : Aa ?
DEMETRIJE : Ali ne kao izgubljeni sin iz evanđeoske priče, nego da mi se naruga... Ali usao nije. Gnjevno : O, da je ušao !...
APOLONIJEvršnjak Demetrijev, ozbiljan, pronicav, simpatičan. Sve je vrijeme od početka stajao naslonjen na jedan stup i samo je izrazom očiju sudjelovao u prizoru. Sada pristupi lagano Demetriju, položi mu ruku na rame : Da li je ušao ?
DEMETRIJE : Smrvio bi ga ovim svojim rukama !
APOLONIJEvic : Tvog dragog češljugara ?
DEMETRIJE : Ludova, koji se vratio u tanicu života !