PROZOR-IZDANJA

EKSTRAKT
 

 

 

MAKARIJEne miče se sa svoje klupe, već samo uspravlja gornji dio tijela ;strogo : Što ovo znači, Demetrije ?
DEMETRIJEkao protiv svoje volje : Ništa…. sjetio sam se nečega...
MAKARIJEkao prije : Čitanje evanđelja ?
DEMETRIJE : Zapravo me priča o izgubljenom sinu nasmijala.
REDOVNICIjoš se više vrpolje, mrmljaju svoje negodovanje.
MAKARIJEon se probudi ;strogo i bijesno : Kako pričaš, Demetrije ?!
DEMETRIJE : Jer se taj luđak vratio...
MAKARIJE,s teškim prijekorom : Demetrije !
REDOVNICI,zauzvrat : Ah !… Affreux !… Kako govori ?…
DEMETRIJEne zbunjuje ga vreva redovnika : Sjećate li se mog češljugara ? Moja voljena ptičica ? Uhvatio sam ga ovdje u vrtu, perje mu se jedva razvilo. Odveo sam ga gore u ćeliju i – živio je sa mnom. Da, živio, kao da je mlađi brat ili sestra. Brinuo sam o njemu kao o nečemu dragocjenom, hranio ga mrvicama bijelog kruha, koje sam sa svojih letova donosio na tvoj stol. I radovao sam se veseloj i spokojnoj sreći, gledajući kako raste, razvija se, prekriva se šarenim perjem. Cijeli dan je moja ćelija bila ispunjena njegovim veselim cvrkutom, lupanjem njegovih malih krila, radošću našeg prijateljstva... Sve dok nije došao trenutak kada je otkrio da moja ćelija nije svijet, već zatvor, da je svijet tamo, vani, u vrtu, u zelenilu, na suncu, s ostalima… na slobodi !… I šutio je tad, šutio je, a glavica mu je pognuta. Bio je slobodan sve dok je prozor bio zatvoren, ali kada sam ja otvorio prozor - što je za njega bila vrata slobode - zatvorio sam ga u kavez. Njegova me bol dirnula. Ne možete znati koliko sam ljubavi potrošio na ovo malo stvorenje !… Jednog jutra, kada je cijeli vrt zvonio od radosnih poziva njegovih drugova, uzeo sam ga u ruku, otvorio sam prozor i bez riječi, bez zdravo, bez zbogom – samo sa čudno bolnim srcem – pustim ga. Gledao sam kako najprije nespretno  - kao obamro od sreće - leti s grane na granu, kako odjednom osjeti da to nije iluzija, da je to čista sloboda i kako onda munjevito brzinom je nestao među krošnjama maslinika. Kad mi je pobjegao s pogleda, obuzela me tolika želja za njim da sam ga glasno zvala, preklinjala, preklinjala da se vrati... Kratka stanka. I od tog dana, moja ćelija je pusta...
MAKARIJE : Ali što to znači ?
DEMETRIJEu podtonu : Izgubljeni sin…
REDOVNICImrmljanje.
DEMETRIJE : Ti to ne razumiješ, nikad nećeš razumjeti taj čudni životni zov koji je moj češljugar izvukao sa slobode. Jednog dana mi se vratio...
NEKI REDOVNICI,s nehotičnim interesom : Ah ?
DEMETRIJE : Ali ne kao izgubljeni sin iz evanđeoske priče, nego da me ismijava… Sletio je na granu bagrema ispod mog prozora, nasmijao se svom srebrnom cvrkutu i pitao je li mogao ući. Ali nije ušao. Odjednom se sarkastično nasmijao i odletio svojim zlatnim horizontima... Ogorčeno : Oh, da je ušao !...
APOLONIJEvršnjak Demetrija, ozbiljan, mudar, simpatičan. Sve vrijeme od početka čina ostao je naslonjen na stup i samo je izrazom očiju sudjelovao u sceni. Sada polako prilazi Demetriju, stavlja joj ruku na rame : Da je unio  ?
DEMETRIJE : Zdrobio bih ga tim rukama !
APOLONIJEmirno : Vaša draga češljugar ?
DEMETRIJE : Luđak koji se vratio iz života u zatvoru !